Васо Поповчевић – преживио Придворачку јаму, али не и састанак са Савом Ковачевићем

Побјегао је од усташа, а страдао од комуниста. С обзиром на то, судбина Васа Поповчевића послије Другог свјетског рата није била погодна за причу. Па је склоњена у заборав. Тим лакше што он није имао дјеце, као ни његов брат. За протеклих двадесет година у Требињу не може се рећи да прича о њему није била погодна, али може да је изостала. Нажалост, и у овом тренутку причање о тим „старим жртвама“ може изгледати као скретање пажње са неких текућих проблема. Поготово што имамо искуство да се они најбоље и заклањају жртвама и неправдама оних прошлих времена.

Гробница породице Поповчевић у гробљу манастира Тврдош
Гробница породице Поповчевић у гробљу манастира Тврдош

Али то ипак не укида новинарску и моралну обавезу да се освијетли овај заборављени бјегунац са Придворачке јаме. Онај који је обавијестио и организовао сељане Тврдоша и Требињских брда да стражаре и буду спремни за бијег и тако их сачувао од страдања. „Моја Херцеговина“ је податке о Васу Поповчевићу добила од његовог кумчета Слободанке Тановић, која се посветила прикупљању података о подвигу и несретној судбини оца Јефта и кума Васа; те од Љубице Правице, коју је одгојио Васов брат Ристо. Наравно, уз податке које нам је својевремено дала Весељка Салатић (рођена Поповчевић), а које је добила од оца Душана.

„Жалосно је што нигдје нико не спомиње несретног Васа Поповчевића, сем да је побјегао с Придворачке јаме са мојим оцем, Јефтом Шкором. Нигдје ни помена како је завршио живот! Нити игдје постоји траг о њему – зато што је страдао од ‘народног хероја’ Саве Ковачевића. Мој покојни свекар Љубо Тановић, носилац Партизанске споменице 1941. године и борац Пете црногорске бригаде, који је био и на Сутјесци; причао је мени и мужу Божидару да је Сава Ковачевић у рату ликвидирао доста Црногораца, ‘не зна им се број’ – недвосмислено је рекла за „Моју Херцеговину“ Слободанка Тановић у почетном тексту фељтона о придворачким жртвама који је, први пут од Другог свјетског рата, покренуо овај интернет магазин: Леже ли на „лединици“ у Подгљивљу заборављени мученици из Придворачке јаме?

Ко је био Васо Поповчевић?

Рођен је 1902. у селу Тврдош код Требиња од оца Јова (1865-1932.) и мајке Цвијете (1885-1943). Његов отац Јово Поповчевић био је својевремено у Америци, одакле се вратио у родни Тврдош и саградио велику кућу. И напунио је дјецом. Добио је три сина: Васа, Риста и Ђорђа, те кћи Милу. Ђорђе је отишао у Америку још прије Другог свјетског рата. Васо се оженио Божицом Миладиновић 1934. године, али нису имали дјеце. Он је убијен 1942, сестра Мила је умрла исте године, а још је била удата; а Ристо није имао дјеце. Кућа остала пуста…

Кућа Васа Поповчевића, село Тврдош
Кућа Васа Поповчевића, село Тврдош

Васо Поповчевић био је путар, што данас и не изгледа као неко посебно занимање, али у Другом свјетском рату то је било нешто као стратешко знање. Још је био општепознат. У сваком случају, усташе су сматрале да га треба ликвидирати у првој групи Требињаца. Већ смо писали да су у тој тешкој ноћи 23/24 јуна он и Шкоро побјегли истовремено са Придворачке јаме, али на различите стране.

Поповчевић је устрчао уз брдо Хумац, са ког се спушта у село Гомиљани, па је преко поља стигао у свој Тврдош. Одмах у зору обавијестио је рођаке и комшије о злочину на Придворачкој јами. То нам је за наведени текст потврдила и Весељка Салатић: да је њеног оца, а свог рођака Душана Поповчевића, Васо тихо дозвао и рекао му да морају организовати страже, да би се сачували.

Судбина породичне гробнице Поповчевић

Међутим, и Тврдошка гробница Васа Поповчевића има своју причу. Њу нам је испричала Љубица Правица, која је од 1943-1960. живјела у кући породице Поповчевић у селу Тврдош. Наиме, Сара Поповчевић, супруга Васовог брата Риста, била је рођена сестра њене мајке.

„Мене су, као дјевојчицу од 8 година, тетка Сара и тетак Ристо прихватили као своје дијете, пошто нису имали дјеце. Ја сам живјела са њима пуних 17 година. Тетак Ристо је, уз помоћ брата Ђорђа из Америке, 1968. подигао споменик у гробљу манастира Тврдош за оца Јова, мајку Цвијету и брата Васа. Међутим, 2010. сам чула да ће се њихова гробница премјестити на нову локацију. Ја сам у љето ишла тамо и рекла им да то не раде без мене и да ме обавијесте када се буде вршио пренос њихових посмртних остатака. Али нико ме није обавијестио и ја нисам присутвовала, као ни остали сродници. Када сам други пут отишла тамо, видјела сам да је гробница пренесена. Нисам хтјела ни с ким да полемишем и вратила сам се кући, а њима нек је покој души и лака црна земља. Ја своју теку и тетка чувам у најљепшем сјећању, у знак захвалности за своје срећно дјетињство “ – изјавила је за „Моју Херцеговину“ Љубица Правица.

Организовао спашавање Срба

Слободанка Тановић прича како је њен кум Васо Поповчевић организовао Србе у поповопољским селима: Тврдош, Кочела, Старо Слано, Луг, Жуља, Ковачине, Месари и Добромани – да мушкарци држе страже и спавају обучени, са бошчом хране на столу. Захваљујући томе, каже, усташе нису никад упале у наведена села, нити су Срби из тих села страдали, као у осталим селима Попова поља.

Поповчевић и Шкоро су се послије бијега са Придворачке јаме и окумили. Наиме, Поповчевић је крстио тромјесечну Слободанку Шкоро 11. новембра 1941. у цркви Преображења Господњег у Требињу. Само 36 дана пошто су Јефто Шкоро и Раде Гуровић извадили из Придворачке јаме тринаесторицу ликвидираних Срба. Иначе, то вађење усташких жртава и њихову православну сахрану организовао је италијански окупатор у Требињу 06. октобра 1941.

Надживио Придворачку само седам мјецеци

„Као путар, кум Васо Поповчевић је одбио да спроведе наредбу Саве Ковачевића да са сељанима разруши пут Требиње-Љубиње у мјесту Церовица и да се у засједи дочека командант италијанског гарнизона у Требињу, пуковник Пигњатели са пратњом. А они су, на тражење родбине, отишли у Рудине код Стона и организовали да се 2о.09.1941. ископа 13 убијених Срба, довезе и сахрани у селу Завали, мада још немају спомен обиљежје. Значи кум Васо је заслужан што је Пигњатели могао да оде тамо. Исти Пигњатели са којим је др права Новица Краљевић постигао и договор о вађењу жртава из Придворачке јаме“, наглашава Слободанка Тановић. То јој је причала, каже, мајка Даринка, а чула је исто и од неких старих Требињаца.

Наводи да је од мајке сазнала и да је Васо Поповчевић одведен ноћу из своје куће крајем фебруара 1942. „Рекла ми је да их је предводио Милосав-Мићо Алексић. Они су му, наочиглед куме Божице, свезали руке позади и одвели га преко Требињских брда. У Жудојевићима су, сазнала сам то од једног његовог рођака, свратили у кућу Душана Ђајића да једу. И да Мићо Алексић није дао да се одвежу руке куму Васи па га је Зорка Ђајић хранила својом руком. Водили су га свезаног преко 30 километара до требињске Ластве, гдје су га предали Сави Ковачевићу Мизари. Кад су рођаци и комшије сазнали гдје се налази несретни Васо, одлучили су да оду у Ластву и траже од Саве Ковачевића да га пусти. Ишли су да га траже Ристо (Бошка) Ружић и Душан (Ђорђа) Поповчевић “, износи своје податке Слободанка Тановић. Казивања о том путу Васа Поповчевића од Тврдоша до Ластве, којим се историја није бавила, чији су учесници поумирали, а ништа није записано. Али иза којих Слободанка Тановић стоји својим именом и презименом.

Весељка Салатић нам је, у оном почетном тексту о „лединици“ у Подгљивљу, пренијела како је тај састанак са Савом Ковачевићем описао њен отац Душан Поповчевић: „Отац ми је причао да је Сава био арогантан и да није хтио о њему ни да говори, те да је и њима запријетио, зато што се распитују. Још је мој отац упитао за Чеда Крушевца, који је био комунистички идеолог, а само га је нестало. То је Саву још више ражестило, толико да се једва суздржао да их не казни! Они брзо капе у руке и врате се кући…“

Када и како је Васо Поповчевић ликвидиран, још није изашло на свјетло дана. Али се знало гдје је закопан и његов брат Ристо је, каже Слободанка Тановић, о Петровдану 1942. пренио његове посмртне остатке из Ластве у породичну гробницу у манастирском гробљу у Тврдошу.

Неправда и послије страдања

Васа Поповчевића чекала је и посмртна неправда – сврстан је у четнике. Весељка Салатић је то и прочитала у једном предратном часопису. Иако је он убијен прије подјеле устаника и четници тада нису ни постојали.

Послије свега, Васo Поповчевић је заслужио да се исприча његова прича. Бар оно што је остало у сјећању…

Autor

Vesna Kešelj

Saradnik internet magazina “Moja Hercegovina” od februara 2014. Istovremeno radi i kao PR novinar najvećeg srpskog sajta za oglašavanje "KupujemProdajem".

Svi tekstovi autora