Раде Ликић: Црква и ја

Прича о мом односу са црквом, екуменизму и отвореним дверима.

Фото: Моја Херцеговина
Фото: Моја Херцеговина

Можда сам дао мало претенциозан наслов, чуј “ЦРКВА И ЈА“, али ето, не знам боље. Рођен сам у Сарајеву, тамо живио скоро до седамнаесте године. Наравно, више од три мјесеца годишње проводио сам у Херцеговини и то у оном њеном патријархалном појасу на југоистоку. Тешко је писати о цркви објективно, поготово кад је са мојим животом прожета још од прије мога рођења. Моји се родитељи вјенчаше у Цркви Рођења Пресвете Богородице у Љубињу далеке 1974. године. Бјеше то прави мали скандал. Јавна црквена вјенчања тада бијаху ријетка. Мој покојни стари не бјеше ревносан вјерник, у ствари не бјеше никакав вјерник, али је поштовао цркву. Можда се црквено вјенчао из ината, јер су га на неком тајном црквеном вјенчању старији чланови породице назвали Антихристом због тога што је исмијавао младу са виклерима и у покућној хаљини. Ваљда је из протеста одлучио да се јавно вјенча у цркви. Платио је цијену за свој поступак, али ништа страшпно. Није бачен лавовима у Колосеуму, само више није био технички директор свог сарајевског грађевинског предузећа. Истина, нису га никада понудили да постане члан КПЈ, али то њега, покој му души, није пуно нервирало. Кад сам ја, што би рекли у Херцеговини “мало јакно“, односно кад сам напунио три или четири мјесеца живота, однесоше ме у блажујску цркву код Сарајева и крстише. Опет јавно, све са музиком и печеним јањцима. Кум би је био покојни Рајко Ђогић, отац уредника Информера, Горана. То је што се тиче мог сарајевског црквеног живота било све, до поласка у средњу школу.

Истина, мајка би офарбала јаја на Васкрс (једном је мајчин блиски рођак, пуковник ЈНА, журно са породицом демонстративно напустио наш стан кад је видио шарена јаја). Дошле би комшинице Назифа и Зекија са даровима и рекле „Христос Васкрс“, мало посједиле и попричале, а затим отишле. Данас ме јако нервира кад у Љубињу чујем да неко каже „Срећан Ускрс“. Не због самог поздрава, него због покондирености, јер они тако говоре због самообмане о својој величини и култури. Њима традиционални поздрав звучи сељачки.

Што се тиче мог херцеговачког црквеног живота, он је био битно друкчији од сарајевског. Ја се волим нашалити да потичем из идеолошки мјешовитог брака, мада то није истина. Мајчина породица, Брстине са Кљенка у Доњем Храсну, гадно пострадаше у Другом свјетском рату. Ђед је изгубио три брата и оца. Имена су им записана у новој цркви костурници у Пребиловцима. Ђед је са преживјелим рођацима приступио Партизанима, али некако не постадоше комунисти. Цркву нису напустили. Ђед је крстио све три кћери готово одмах послије рођења. А сам је кумовао тридесетак пута. Држао је на крсту као православац и неке католичке малишане. Сад видим да се врло давно у породичним хроникама срећем са екуменизмом. Ђед је славио Светог Архиђакона Стефана и то је била централна прослава тог свеца у долини Неретве. Било је по стотину и више гостију, мислим да дјед многима гостима није знао име. Органи реда су увијек били у близини куће на Шћепандан. Ђед би сваке године наредио мајци или теткама да и милиционаре послуже јелом и пићем, ови би то редовно одбијали, правдајући се да су на дужности. А дужност је била да слушају пјевају ли се неке забрањене пјесме. А махом су се пјевале црногорске пјесме, које за разлику од оних о Александру Ранковићу нису биле забрањене иако су у њима летиле стотине турских глава. Ја и сад, можда због тога волим Црну Гору као нешто своје. Брига ме за Милу Ђукановића и независност. Још увијек се најежим кад чујем пјесму „Краљ Никола на умору…“, или „Када Јоле млад бијаше џефердар му цактијаше“, или пак “Од главе Зете до града Спужа“.

Моји први одласци у цркву на литургије, везани су за мајчину породицу. Моја баба из Љубиња се удала у чапљински крај. Била је активни члан цркве. Ишла је на литургије по цјелој долини Неретве. Са бабом сам први пут отишао у цркву, мислим у Габели. Водила ме је и у Глушца код Метковића, у Чапљину, у Житомислић, у Клепца (тамо је покојни поп Раде Говедарица дјелио најбоље пакетиће за Савиндан)… Баба је знала одговарати на сваку службу иако о религији није много знала и теолошки није била образована. Али ко што рече владика Николај “Вјера је доживљај а не наука“.

Сјећам се првих одлазака у цркву: мистична атмосфера, слаби пламен воштаница, у цркви највише старица. Испочетка су ме највише привлачиле иконе, поготово Свети Ђорђе, што је и нормално за дјечака. Јунак на коњу Зекану убада копљем аждају. (Имао сам десетак година кад ми је љубињски прото Миленко Спремо даровао икону светог Ђорђа, мојој срећи није било краја!)

Очева породица је из Љубиња. Чаршијски старосједиоци. Мој предак Трифко је 1840. прешао у оближње село Вођене на читлуке Сердаревића и Ресулбеговића и он је родоначелник вођенских Ликића. Наравно, у Љубињу и данас живе наши рођаци Ликићи. Моји преци су учествовали активно у епском подизању Цркве Рођења Пресвете Богородице, 1867. године. Као заслужни парохијани добили су право да се сахрањују одмах поред цркве. И ту у тридесетак квадрата сахрањено је шест мојих директних предака: отац Владислав, ђед Ђорђо, прађед Вукан. чукунђед Перо, наврхђед Трифко и аскурђел Тома.

Љубиње је специфична средина, никад комунизирана. Овдје није било истакнутих партизана и комуниста, па су временом функције добијали и четнички синови. За све вријеме комунизма на прсте двије руке могле су се набројати сахране без присуства свештеника. Попа у кућу нису примали само чланови комитета, полицајци и директори. Мада су и они ишли на славе код родитеља, кумова и пријатеља. Наравно, јавни црквени бракови и јавна крштења нису била честа, али сви су то радили, хајдемо рећи потајно.

Да се разумијемо, у Љубињу, па и у цијелој Херцеговини, није било оних ревносних вјерника, што би рекли богомољаца. Можда се нисам правилно изразио. Било је оних који се стално и искрено моле Богу, али није било религиозних фанатика. Мој извањи ђед Перо је знао говорити “На службу се иде сваке недјеље, облачи се најбоље одјело, Богу се моли али се од Бога не тражи. Нема Бог времена да се бави нашиим овоземаљским будалаштинама. Ти што мисле да ће Бог рјешити њихове проблеме тако што ће им бити све потаман, често се разочарају па постају најгори антицрквењаци.“ Тако је црквени живот у Љубињу текао некако различито од осталих крајева. Сасвим је нормално било да дјеца одлазе на литургију. Такође, сасвим је нормално било да поп свети водицу у већини домова. Кад је крајем осамдесетих дошло до обнове црквеног живота у посткомунистичкој Југославији то се и није тако осјетило у Љубињу.

Моји први самостални одласци на Литургију били су управо у Љубињу. Ту сам уживао одговарати за пјевницом проти Миленку Спреми који је чаробним гласом водио Литургију. Никад дубоко нисам ушао у смисао религије, мислим, схватао сам службу, али промјене које су се касније десиле нису реметиле као ни дан данас мој доживљај божије службе.

У последње вријеме имам осјећај, кад разговарам са неким вјерујућим Србима са стране, да они мисле како смо се ми покатоличили. Па ме тако питају “Служи ли се игдје у Херцеговини исправно?“ Ја одговарам да немам појма шта је исправно а шта не. “Па јесу ли вам отворене двери“? Ја одговарам да то не примјећујем. Мој доживљај литургије не своди се на посматрање и анализу обреда него на сам религијски доживљај. И увјерен сам да већина вјерника тако размишља. Е сад се поставља питање. Можда ја јесам будала, али сигурно нисам глуп. Знам да вјерници из Србије никад не би примјетили ситне новотарије у литургији. На њих је указано, и то не из ревности и религијског чистунства, него из приземних политикантских игара. Не бих даље расправљао о овој теми. Могу да схватим сукоб проруских и прочгрчких теолога, али не могу да схватим какве везе има утицај грчког православља са покатоличавањем и екуменизмом. Нисам ја гласноговорник Епархије захумско-херцеговачке. И њима замјерам, епископу Атанасију на нервози, а епископу Григорију што већ годинама није служио литургију у Љубињу. У Љубињу је 1967. митрополита Владислава дочекало 2.000 раздраганих вјерника, што је у осталим мјестима било незамисливо. Није данас сиромашно Љубиње заслужило да га се заобилази.

Такође не волим кад неко искрени ангажман око обнове цркве повезује са богаћењем попова и владичанским возним парковима. Наравно да осуђујем искварене навике дијела свештенства, али то са мојим односом према цркви као институцији нема никакве везе. Нек се педофилијом, сексуалним настраностима и богаћењем баве државни и црквени судови. На крају крајева, ако смо вјерници, онда вјерујемо да ће свако на страшном суду пожњети оно што је посијао.

Црква је такође и наше национално, породично и комшијско сабориште. Ми у Љубињу смо покренувши акцију обнове крова на Цркви Рођења Пресвете Богородице то и доказали. Већ можемо рећи да је акција успјела искреним одзивом готово свих Љубињаца.

Autor

Rade Likić

Od prvog dana publicista i saradnik internet magazina "Moja Hercegovina". Prepoznatljiv po serijalu tekstova o migracijama Hercegovaca u SAD i njihovoj ulozi u tamošnjem društvu.

Svi tekstovi autora