”Onomatobleja” za MH: Zašto životariti kad možemo živjeti?!

Proteklog vikenda u Trebinju se predstavila satirično – humoristična trojka ”Onomatobleja” sa multimedijalnom predstavom ”Izborna smutnja”. U okviru turneje kojom će se pokriti veliki dio Bosne i Hercegovine, u Kulturnom centru Trebinje, mlada mostarska trojka pokušala je da osvijesti, prvenstveno mladog čovjeka, o značaju izlaska na Izbore, ali i ukazati na brojne anomalije kojima ovi prostori nažalost ne oskudjevaju. Nacionalne tenzije, kupovina glasova, loš životni standard, samo su neke od tema kojih su se dotakli ”Onomatoblejci”. Ekipu čine Omer Hodžić, Luka Marijanović i Nikola Rončević, potpomognuti menadžerom projekta i tehničarem na predstavi – Borisom Filipićem. Analizirajući imena trojke, oni koji su skloni brojanju krvnih zrnaca, lako bi uočili da ”Onomatobleja” ima po jednog predstavnika sva tri konstitutivna naroda BiH. Ipak, oni se više pronalaze u kategoriji ”ostali” i kažu da su, s tim u vezi, oni Sejdić i Finci. Za internet magazin ”Moja Hercegovina” govorili su o samom projektu, stanju u državi, nacionalnim tenzijama koje se dižu pred svake izbore, mladima i perspektivi u BiH.

Za početak razgovora, pitali smo ”Onomatoblejce” kako je nastala ideja za ovu predstavu, tačnije kako je sve počelo?

Nikola: E ovako, kako je to sve počelo? Ja sam radio neke članke za Abraš radio na temu kako je nestala stand up scena u BiH. (Omer reaguje na ovu konstataciju o nestanku stand up scene negodovanjem). Ja sam se pitao gdje je nestala jer nije bilo nikakvih nastupa, i onda sam našao Omera, s njim sam uradio intervju, pitao sam ga gdje je nestala stand up scena, na šta je on reagovao kao maloprije, rekavši da stand up scena nije nestala, ona postoji, ja tu nešto kuvam. Rekao mi je da kuva neki multimedijalni show, a zapravo je to smislio taj trenutak, kada sam ga pitao, da ipak nešto bude. Nakon toga, našli smo se na jednoj kafi, jer je za Abraš radio trebalo nekog programa, kontali smo raditi neki podcast, u to je u ekipu upao i Luka, jer sam s njim već imao bend (Crustalno jasno, op. aut.), a ima dobre glasovne mogućnosti i moć transformacije.

Nikola Rončević

Omer: Sada, emisija Onomatobleja ide na Abraš radiju, a i dalje, preko Otvorene mreže, a sve to u okviru emisije Drugo ime za slobodu.

Boris: Abraš radio je pokrenut prije nekih godinu dana u ovom formatu, bilo je i nekih ranijih pokušaja, a Onomatobleja je već 34 emisije integralni dio programa koji radimo sedmično za radio Otvorena mreža, a emisija se emituje ponedeljkom od 22 do 23 časa.

Omer: S obzirom da smo ovaj mjesec na turneji, emisije trenutno nema, ali ono što je najvažnije je ovaj projekat koji ste mogli pogledati, a to je zapravo onaj show koji sam pomenui Nikoli. Uglavnom, morate lajkati našu stranicu Onomatobleja na Fejsbuku, jer kad udarite lajk na našu stranicu, onda možete naći i naš Soundcloud, a kada to učinite, onda možete naći sve epizode naše emisije a možete naći i izdvojene najbolje dijelove naše emisije, tako da bih vam to preporučio ako vas zanima đe smo, šta smo i ko smo.

Omer Hodžić

O samoj predstavi i porukama koje su željeli prenijeti ovim multimedijalnim projektom, ova izuzetna skupina osvješćenih, mladih ljudi, kaže:

Nikola: Evo ja osobno nisam nikad izlazio na glasanje, ali poslije ove predstave, bilo bi licemjerno da ne izađem, tako da ću izaći, a nisam više ni mlad toliko.

Omer: I nisi nikad izašao na Izbore a pričaš ovdje ljudima?! Ja ovo ne znam o njemu.

Luka: Ja sam najmlađi ovdje a bio sam na glasanju, a oni nisu.

Omer: Ja jesam bio jednom, glasao sam protiv reisa, kad je reis htio da bude predsjednik BiH, ja sam morao izaći da glasam protiv njega. Ne sjećam se za koga sam glasao, meni se čini za Sefera (Halilovića, op. aut.).

Nikola:Multimedijalni show ”Izborna smutnja” je zapravo projekat pod krovom BHRI ali prava podrška je zapravo Abraš radio, kojem dugujemo najveću zahvalnost.

Boris: Poenta ovog projekta je u onom osjećaju, tačnije neosjećaju pripadnosti, svi oni ostali koji ne pripadaju nijednoj od ustaljenih matrica u BiH, tako da smo mi svi na neki način Sejdić i Finci.

Boris Filipić

Jedna od važnijih tema kojom se predstava ”Izborna smutnja” bavi je dizanje nacionalnih tenzija koje eskaliraju u svakoj izbornoj godini,o tome kao i o svijesti ovdašnjih ljudi, pogotovo mladih koji već tradicionalno ne izlaze na izbore, ”Onomatoblejci” kažu:

Omer: Nacionalna tenzija, pa to je najstariji trik u toj knjizi njihovoj, zavadi pa vladaj. Mislim da je bitno da se ljudi osvijeste, ta priča o nacionalizmu mi ide više na živce, ali je bitno da se ljudi, pogotovo mladi, osvijeste, koliko je to uopšte moguće.

Boris: Teško je da se neki stariji osvijeste, 35-40 godina, to su već ljudi koji imaju formiranu ličnost i samim tim i stavove i ubjeđenja. Dok se na mlade može uticati, imali smo priliku da razgovaramo sa mladim ljudima iz Konjica, uvjerili smo se da mladi od 18-ak godina ne vide nikakvu budućnost, mlad čovjek neće da razmišlja o politici, Izborima, ništa ga to ne zanima, zbog toga možda i jeste ovakva situacija. To je ona priča da nemam za koga glasati, ako neću da glasam za nacionalističku partiju, za koga onda glasati?! A cilj bi trebao biti da se njima, koji godinama vladaju, oduzme glas, da dođe do smjene neke. Ulog postaje veći, pa samim tim i dolazi do eskalacije. Vidjeli smo nedavno kako je došlo do napada na novinara Kovačevića. Nije više pitanje da li imamo izbora ili nemamo, vladajuće strukture pripremaju sebi teren koliko god mogu, a evo ne prežu ni od nasilja, a drugi izbor bio bi da pružiš neki otpor svemu tome i da se boriš za svoju slobodu, slobodu izražavanja, slobodu kretanja.

Koliko je otpor moguć u društvu u kojem pripadamo i koliko je otpor uopšte primjećen u društvu koje uglavnom ignoriše sve slobodomisleće ljude nazivajući ih nerijetko pogrdnim imenima?

Omer: Otpor je uočen i biva uočen. Ovaj novinar što je pretučen, on je pisao nešto što vlasti ne odgovara, ali vlast ne voli kad do tih stvari dolazi, a kada moraju takve stvari da poduzimaju oni ipak gube kredibilitet čak i kod svojih glasača. Ja bih volio da neki ljudi zaposleni u državnoj firmi dođu na našu predstavu i kada mu zakasni plata 10 dana, pa se jedanaesti dan sjeti pa kaže: pa majku mu jebem, do kada ovo više?! Da ljudi postanu nekako hrabriji, da shvate da se može i živjeti umjesto životariti, najlakše je uzeti taj kukavički izbor i živjeti.

Luka: Ja sam samo htio još reći o podizanju tenzija. Neku noć smo primjetili u Mostaru, mislim da je to OK da spomenemo, iako ih čitavu godinu nije bilo, odjednom su se sada, pred Izbore pojavili nacionalistički grafiti, Ultrasi i još neke navijačke skupine, odjednom se rade novi grafiti po čitavoj zapadnoj strani Mostara, to je sve mjesec dana pred Izbore.

Luka Marijanović

Govoreći o samoj turneji, koja je počela premijerom predstave ”Izborna smutnja” u Ljubinju, a potom i igranjima u Konjicu, Jablanici i Trebinju, ovaj trio, a zapravo četverac, kaže da je izuzetno prijatno iznenađen prijemom u Ljubinju, uprkos predrasudama sa kojima su došli u ovaj mali grad. Turneja će trajati do izborne šutnje, a pokriće veliki broj gradova u BiH. Mostarci kažu da su se susretali i sa nemalim brojem problema koje je izazvala sama tematika ove predstave.

Omer: Na otvaranju turneje, na premijeri u Ljubinju je bilo iznenađujuće dobro. Čak smo mi došli sa predrasudom u to mjesto, ja prvi, kao ovo je sad neko mjesto gdje su hard core Srbi, prebiće me sad neđe. Onda sam izašao na binu i rekao: Ja sam Omer, izvinite, a oni su rekli što se izvinjavaš.

Boris: Dojam za Ljubinje bio je da su ti ljudi nekako izolovani od ostatka zemlje, bilo im je jako drago što smo došli, što uopšte neko sa strane dođe da izvede neku predstavu. Na tom nekom nivou smo naišli na ogromno razumijevanje ljudi koji su došli da pogledaju predstavu. S obzirom da je to grad koji vjerovatno polako izumire, ta biblioteka u kojoj se sve dešava organizuje sva ta dešavanja i održava kulturni život. Zaista, iz Ljubinja nosimo najljepše utiske.

Omer: Dalje na turneji idemo po cijeloj BiH, cijelu listu možete pogledati na našoj grupi, a turneju završavamo u Mostaru, u Abraševiću, 5.10. U Banjaluci smo 25.9., u Sarajevu smo 24.9. i tako.

Luka: Drugi krug turneje počinje sa Lukavcem, a sve to traje do izborne šutnje. Izborna smutnja do izborne šutnje.

S obzirom da živimo u prilično apsurdnom vremenu, vremenu u kojem više ništa ne smije iznenaditi, koliko je zapravo predstava ”Izborna smutnja” satirični prikaz stanja u BiH? Nije li to pomalo već postao surovi realizam?

Omer: Imamo taj problem, napravimo neki skeč koji sutra pročitamo u novinama da se dogodio. Uzevši sve u obzir, ipak jeste satira.

Luka: Koliko god su Izbori banalna tema, tema o kojoj se govori u svakom kafiću, ipak smo imali određene probleme kod dogovaranja nastupa, po zapadnoj Hercegovini, Republici Srpskoj, isključivo iz razloga što se tiče Izbora, što se predstava zove Izborna smutnja, milion pitanja je bilo tipa hoćemo li spominjati Dodika, hoćemo li spominjati Bakira, Čovića, HDZ. A sve je to smiješno, jer predstava je sama po sebi prilično benigna. A istina je da je zapravo opasno pričati o ovako banalnim temama javno.

Boris: U Trebinju je bilo jako dobro, ljudi su nas sjajno dočekali, ljudi su svjesni situacije u Mostaru. Na kraju predstave smo imali jako dorbu komunikaciju sa publikom, da su upoznati sa stanjem u Mostaru, naših Izbora lokalnih koji su zapravo totalno druga tema, jer mi nemamo već neki period lokalne Izbore.

Luka: Sala u kojoj smo nastupili je sjajna, ne znam hoćemo li ikad imati bolje uslove i stvarno smo zahvalni.

Boris Filipić se nadovezuje na priču o saradnji sa Kulturnim centrom Trebinje i naglašava da ovo nije prva saradnja, te da su u više navrata radili projekte koje za cilj imaju povezivanje mladih Hercegovine.

Boris: Ovo nije prva saradnja Abraševića sa Kulturnim centrom Trebinje. Radili smo neke projekte u kojima povezujemo Hercegovinu, pa smo sarađivali sa Kulturnim centrima u gradovima zadapne i istočne Hercegovine.

Luka: Radili smo projekat Zvučna razglednica Hercegovine i još neke umjetničke instalacije. Zadnje je bilo na Ruištu, nastavak projekta Storytelling gdje smo imali mlade iz Nevesinja, Trebinja, Stoca, Ljubinja, Mostara, Čapljine i tako dalje, gdje smo zapravo uvidjeli da ti ljudi nemaju nikakav međusobni kontakt, mladi, uglavnom srednjoškolci, koliko god proveli neko vrijeme u zajedničkom druženju, utisak je da se ipak na kraju i dalje drže svoga.

Na pitanje gdje je perspektiva i šta je zapravo perspektiva u BiH, ”Onomatobleja” odgovara:

Omer: Irska je perspektiva!(smijeh). Perspektiva je da svako da sve od sebe da ima najbolje uslove za taj život i da možda damo šansu nekom poštenju, nekom zdravom razumu, nekoj borbi za moral i dobro.

Boris: Ja mislim da je perspektiva u BiH to da prvo trebamo stvoriti uslove da je vidimo.

Nikola: Perspektiva je u čitanju. Ljudi, trebate puno čitati jer u knjizi je spas.

Boris: Možda je dobro pomenuti, a veže se za perspektivu u BiH, da je u Mostaru, povodom prebijanja novinara Kovačevića, bila protestna šetnja. Možda je perspektiva baš u toj solidarnosti koja je isparila. To su teme koje vezuju ljude na nekom esencijalnom, ljudskom nivou, maloprije smo pomenuli ove radionice sa srednjoškolcima, koji nemaju nikakvu priliku da se sretnu međusobno. Možda je pomalo naivno, ali ta neka afirmativnost koja će uroditi nekom saradnjom, solidarnošću ljudi iz drugih gradova, treba njegovati tu perspektivu gradova koji trebaju da se uvezuju, da sarađuju, da ne budu isključeni iz svega a uključeni samo u svoje komplikovane geografske i demografske kompozicije.

Luka: Naša zemlja je mala i nije normalno da u njoj, takvoj kakva jeste, nema međusobne saradnje, razumijevanja. Evo, vratimo se na Hercegovinu. Dvije Hercegovine, istočna i zapadna uopšte nisu povezane, imaš dnevno možda jedan bus, eventualno dva, koja te mogu dovesti do Trebinja iz nekog zapadnohercegovačkog grada. Mladi su se u spomenutom projektu družili, stvarno bez ikakvih predrasuda i bilo čega ružnog, ali sumnjam da će se, van tog projekta, ikad više sresti ili uvezati. To je na kraju bio neki tužni zaključak cjelokupnog projekta, to je bilo jasno, svi su se vratili svojma, nije bilo nekog hejta, ali zaključak je da ne postoji nijedna poveznica između njih.

Priča sa ”Onomatopejcima” završava pomalo pesimistično, kao da se još uvijek običan čovjek neće moći izdići iznad torova u koje je ubačen. A kad bi samo malo digli glavu, propeli se na prste i provirili šta je izvan tora, možda bi, zapravo, sigurno bi ugledali svjetlost koju tako dugo politički vrh u BiH škrto čuva za sebe. Predstava ”Izborna smutnja” i svaki projekat ovakve vrste itekako ima mjesta, a pogotovo uoči Izbora. Ako se samo nekoliko mladih ljudi, pogledavši predstavu, odluči da po prvi put izađe na glasačko mjesto i uzme sudbinu u svoje ruke, vjerujem da će autori ovog multuimedijalnog pozorišnog ostvarenja biti zadovoljni smatravši da cijela priča oko ovog projekta nije bila uzaludna. A i Rundek je davno to lijepo rekao u stihu ”Izađi i bori se…”!

Igor Svrdlin

Autor