„Медији, помозите да вратимо звоно однесено с наше цркве!“

Ми желимо прво обнову наше цркве Св. Јована у Горњем Храсном, миниране у посљедњем рату, као и обнову школе, која се налазила поред цркве и минирана је скупа с њом – то иде једно уз друго. Такође, да нам се врати црквено звоно, које су однијели припадници 104. бојне из Сплита. Ово знамо по томе што је „Слободна Далмација“ у једном од својих јунских бројева 1992. објавила вијест да су припадници поменуте бојне, као ратни трофеј, донијели у Дугопоље код Сплита звоно са цркве из Горњег Храсна. О овоме су, на нашој страни, благовремено обавјештаване све надлежне институције, са жељом да се у тишини, преко добрих људи на обје стране, покуша ово звоно вратити назад. Али немамо повратног одговора. Стиче се утисак да нико није ни покушао ништа на овом плану, па овом приликом обавјештавамо и вас, драги новинари, објавите то и помозите нам нам да вратимо наше храшћанско звоно – истакао је у суботу вече у требињском Музеју Херцеговине Драгутин Жарковић, члан иницијативног одбора за обнову цркве Рождества Светог Јована у Горњем Храсну, а на предавању о њеној историји и обнови; на ком су говорили он и др Горан Комар из Херцег Новог, који је и иницирао ово предавање.

Никад не реци никад

„Све је то добро што сте причали, али шта кад нема ко да иде у цркву?“, упитао је послије предавања један од посјетилаца. „Имаће и даће Бог“, одговорио је Драгутин Жарковић, а владика Атанасије, који је присуствовао предавању, додао је: „Никад не реци никад…“ Потом је свештенику Марку, пароху Чапљинском, у чијој парохији се сада налази Горње Храсно, рекао да му је владика Максим оставио 100 долара – даће то и 100 евра од своје пензије за почетак обнове. А ангажоваће се да се за монаха Теофана (Бошка) Рудана (1869-1903), који је управљао црквеним и школским животом у Горњем Храсну и сахрањен је уз олтар манастира Завала – направи крст са спомеником.

Народносни план одржања

Др Комар је надахнуто и документовано говорио о гробљу у порти ове цркве у Горњем Храсну, те о натписима које оно чува. „Подградиње у Горњем Храсном, са шест ћириличких натписа средњег вијека припада подручју неумско-столачке и љубињске језгре ћириличке писмености старог Балкана, која чува највећи број епитафа на Балкану!“

Др Горан Комар (Фото: Моја Херцеговина)

Истакао је др Комар да бројна средњовјековна херцеговачка гробља „казују народносни план одржања“, односно – настојање Срба да у преломним периодима очувају свој народносни и црквени идентитет „у простору гробном и загробном – тамо гдје је једино и могао.“

Црква Светог Јована – предање, историјат, обнова

Драгутин Жарковић је почео од предања да је на мјесту садашње цркве, која се налази у некрополи стећака, раније постојала црква-брвнара. А предање каже – из времена када су Захумљем управљали Немањићи. Нема писаних доказа, али је међу становницима Храсна, истиче Жарковић, постојало веома дубоко усмено предање, које се преносило с кољена на кољено.

Драгутин Жарковић (Фото: Моја Херцеговина)

Спомен костурница

Сем цркве и школе, Храшћани желе обновити и минирану Спомен-костурницу у којој су биле сахрањене кости мученика који су уочи Видовдана 1941. мучки и свирепо побијени, а чије мошти тренутно почивају у манастиру Завала. „Уз помоћ владике ЗХП Григорија, нашег храшћанског јереја о.Марка, игумана манастира Завала и бројних других људи добре воље – приводимо крају радове на изградњи нове спомен-костурнице на локацији код цркве у Подградињу. У њој ће, наредних дана, достојно бити пренијете из Завале и сахрањене, надамо се, заувијек“, нагласио је на крају Жарковић.

„Обновљена је у турском периоду, тако што је од Али-паше Ризванбеговића, који је столовао на Буни, а уз богат поклон, добијен ферман за обнову цркве у Горњем Храсну. Освештана је 3.марта 1849. и посвећена Рождеству Св. Јована Претече. Поред ње је направљена српска основна школа (1868-1870). За вријеме буне против Турака од 1875. до 1878. црква и школа су знатно оштећене, а обновљене су 1900. године. У грађанском рату 1992. црква је прво запаљена, а затим минирана. Први пут је минирана у прољеће 1992, а олтар јој је миниран 1997. или 1998, дакле послије потписивања Дејтонског споразума.

За обнову цркве и старе српске школе, Храшћани немају потребна средства. Не можемо сами. Потребна нам је велика помоћ свих људи добре воље из Републике Српске, наше Цркве, али и шире међународне заједнице, а нарочито вас драги новинари – да се уђе у траг овом звону и да се ова акција што више афирмише“, апеловао је јавно Драгутин Жарковић на предавању које су приредили: Музеј Херцеговине, СПКД „Просвјета“ и Српско удружење „Ћирилица“, те Друштво за архиве и повјесницу херцегновску из Херцег Новог.

 

Фото: Моја Херцеговина
Autor

Vesna Kešelj

Saradnik internet magazina “Moja Hercegovina” od februara 2014. Istovremeno radi i kao PR novinar najvećeg srpskog sajta za oglašavanje "KupujemProdajem".

Svi tekstovi autora