Гедеон Стајић: Љубав према човјеку и животу је темељ поетског свијета Сергеја Ћука

Сергеј Ћук (Љубиње, 3. август 1967.), пјесник. Основну и средњу школу завршио је у Љубињу. Сада живи и ради у Љубињу. У савремену српску поезију Источне Херцеговине ушао је са задивљујућом самосвијести о суштини ратних дешавања уопште, па и оних која су се одвијала у Херцеговини у деведесетим годинама прошлог вијека, о послању пјесника и његовом вјечном сукобу са својим временом, као и својим морањима да живи за друге, као неко коме је живот јефтин, а љубав скупа. Његова поезија је побуна против људи, који су се ставили у службу безумља и смрти.

Сергеј Ћук (1967-2014) Фото: Моја Херцеговина / Жарко Јањић

У пјесми Одсјај кости на сунцу, из 1991. године, Сергеј Ћук покушава да схвати зашто су ружни, прљави, зли стали под барјаке смрти, да пишу историју? При томе, он не прави разлику између оних који су у сукобу, који воде рат, јер је вријеме и од једних, и од других, у низу година дугих остављало само кости. Уочава се да Ћук савремене догађаје посматра и процјењује из ширих и сигурнијих видокруга, који су у себи сакупили искуства прошлости и непоткупљиву истину будућности. Та пјесникова свијест одредила је и његово схватање рата као појаве која у себи нема ништа што би људи могли славити, јер он увијек уништава љепоту живота и срећу човјека, као што је то саопштио у пјесми Црвено и црно. Пут зле суштине рата увијек почиње неким најопштијим мислима и плановима ружних, прљавих и злих, а завршава се несрећама сасвим конкретних, невиних људи. Пјесник зна, такође, „кад прође ово лудило“, да ће „затупљене дебеле масе“, ти ружни, прљави и зли, опрати своје руке, сапрати са њих крв „као да је није ни било“, издати своја “сапрана дела“, у којима ће сакрити своје служење злу, своја недјела, задржавајући „своје ложе“, свој друштвени статус, подижући, истовремено, споменике својим наводним славним дјелима и јуначким подвизима, као што је то саопштио у пјесмама Сапрана дела и Горки споменар. Овом профетском истином Сергеј Ћук је заокружио своје одређење, јасно и неопозиво, нехумане и преварне природе рата и ратних збивања.

Овај изузетно даровити пјесник, који зна злу суштину свога времена, морао је бити, као и сваки истински пјесник, у сукобу са том суштином, што је јасно саопштио још 1988. године у пјесми Песник, са одређењем уз наслов, у загради, – обележени. И управо због тога, што се непомирљиво разликовао од ружних, прљавих и злих, они су му загорчавали свакодневни живот и онемогућавали да поетски изрази своју душу, јер су знали да ће његова поезија бити огледало у коме ће увијек моћи видјети њихови себични, ружни интереси и њихове прљаве руке, којима су радили зло у времену мрака и лудила. О тој својој животној и стваралачкој драми у времену мрака и таме, у којој је доживљавао болне ударце, али коју је успио да савлада својом вјером у побједу љубави и доброте, као и захваљујући подршци ријетких појединаца, који су у души носили снагу разумијевања и подршке за оне који страдају и пате, Сергеј Ћук изузетно потресно свједочи у пјесмама: Чаршија, Записи судбине, У вечности стиха, Неко други, Врисак, И мртви, Нема предаје, ни повлачења. Непрестана бура у пјесниковој души, са болним сударима безнађа и наде, клонућа и узлета, очајања и прегнућа, стваралачки је одговор на атмосферу једног злог времена, у коме је све поремећено и изврнуто, у коме су зли бројнији од добрих, чешћи они који мрзе од оних који воле, они који задају ударце од оних који пружају руку помоћи.

Збирка Одговори, објављена у поратном времену, донијела је нове пјесме, у којима Сергеј Ћук доживљава људе и њихове судбине на један другачији, смиренији начин. Након ратних страдања, из којих су мхоги изашли као очајници, са ранама и на тијелу и у души, пјесник осјећа потребу да буде уз те људе и да им помогне – да што лакше и успјешније наставе да живе у миру. Због тога се у свијету његове поезије нова „песма буди / за оне што су постали и остали људи“ и тако „победи све ратове / и опева обичне смртнике“ (Сасвим случајно). У пјесми Тиха вода, С. Ћук савјетује да се без журбе, промишљено, радом, остварују своје људске потребе, овдје, на својој земљи. Он зна да вријеме мира тражи нове људе. Као што су у рату ружни, прљави и зли водили људе у погибије и страдања, тако у миру разумни људи могу својим идејама да пробуде нове зоре и привикну „обичне људе / да човјек човјеку буде / ослонац у новој градњи“ (Балада о расаду). Тако би, по мишљењу пјесника С. Ћука, „године ратне / године мрака, / за слободне умове“ узорали бразде „у нашим срцима“, из којих би никао један нови свијет, један људскији живот, обасјан свјетлошћу, коју сваки човјек ишчекује – да му донесе, из будућности, његова нада (У ишчекивању светлости). Овај стваралачки обрт Сергеја Ћука након рата, свједочи да је љубав према човјеку и животу темељ његовг поетског свијета: у рату је био против ружних, прљавих и злих, због тога што су били на страни мржње и зла, а након рата он настоји да оснажи разумне људе да науче ратне очајнике да пређу на страну љубави и добра.

Жена у поезији Сергеја Ћука изашла је из непрестаних судара двају супротности: ружне стварности и његовог сна о неком лијепом и свијетлом свијету. Његова жена је Пепељуга: она је обична жена, усамљена и запостављена од других, као и пјесник. Али то је, управо, и разлог за трагичност њихових односа: њега ни та жена не схвата и не прихвата, зато што је пјесник, иако и једно и друго у души носе сан о причи коју јој је некад давно причала бака, а он као жељу да заједно са њом бјежи из времена мрака, како би само лијепе снове сањала: да му тамо, на неком острву пустом, рађа дјецу, коју би он учио шта је љепота – „да се диве сунцу и мјесецу“. Она, међутим, никуда не може из реалног живота, за разлику од пјесника, који својим стиховима трага за свјетлом у тами. Жена је стварност у коме се живот брани и одржава, а пјесник сан о љубави и љепоти, којима тај живот тежи. Због нужности свог послања жена је окренута стварном животу, а пјесник будућности коју сам ствара. Пјесник остаје трагично сам, носећи у души сан о свијету у коме ће љубав бити изнад свега, у коме станује његова драга, исплетена нитима маште и снова, помоћу звука и боја, која носи пјесникову срећу и која даје свјетлост његовој нади да је пронађе. Његова најљепша љубавна пјесма Мојој верној љубавници је коначно станиште те његове стваралачке драге, остварене онако као што су своју љубав остваривали и неки највећи пјесници, као што је и наш Лаза Костић у пјесми Santa Maria della Salute.

Сергеј Ћук (Фото: Моја Херцеговина / Жарко Јањић)

Изражајна снага поетског свијета Сергеја Ћука је изузетна. Његово поетско казивање је, у суштини, једноставно, као код дјеце која управо тако изражавају истине које су непорециве. Та једноставност је нарочито присутна када саопштава најтеже истине о суштини и посљедицама рата, који воде ружни, прљави и зли, као у пјесмама Одсјај кости на сунцу и Црвено и црно. Све је ту сведено на минималан број ријечи, које и у поетским сликама огољују страшну истину о походу смрти против живота до увјерљивости коју је немогуће оспоравати. Исто тако, Сергеј Ћук зна и да упути на једноставан начин како се треба борити за љепоту живота. Тако, на примјер, пјесму Моја слика свијета, у којој је изнио свој сан о свијету свијетлом и лијепом, у коме ће дјеца бити срећна, посветио је Николи Тесли, стваралачки веома функционално, јер тако увјерљивије показује да брига за дјецу, међу којима се налазе неки нови научници и прегаоци, људима може донијети оно што ће им унаприједити и олакшати живот, као што су то учинили Теслини изуми и достигнућа. Увјерљиву једноставност и љепоту свог поетског израза Сергеј Ћук задржава и када настоји, готово у свим пјесмама, да постигне гласовну експресивност садржаја. Он бјежи од основног значења ријечи и тежиште пребацује на звук, на глас, на сударе звукова и гласова, остварујући, на тај начин, једну музичку мелодију, која и најјача пјесникова узбуђења и револт, стишава и ублажује до благости у којој је присутна љубав и праштање, као у пјесмама Неко други и Врисак. Метафоре Сергеја Ћука увијек носе терет оних садржаја, које је један појам сакупио у његовој души, а које само сликом може да настани у свијету своје пјесме. Тако, на примјер, у пјесми Суза из крша, Сергеј Ћук је карактеристике живота у Херцеговини, у свом каменитом завичају, претворио у слике камења, које увјерљиво свједоче о Херцеговцима и њиховим особинама. То камење, то су они, чврсти, стамени и неуништиви; из чијих очију ће увијек залепршати суза „за нечијим срцем, / што ко камен пуца, / од ватре и леда, / од јада и једа“; обдарени несавладивом енергијом и бројним способностима, људи који могу да допру „до светих висина“, али и да се врате завичају и остану „тамо гдје се једном / камен скаменио“. У пјесми Рођен у камену Сергеј Ћук је у своју камену метафору поново удахнуо душу Херцеговца, истичући њихове двије особине – непоткупљивост и жељу да се врате свом каменом завичају. Јер: „Главе нема, нема новца / што купује Херцеговца“. Јер: „Гдје год скита / дијете твоје, / гдје год оде / гдје год сврати, / пати вјечно за каменом, / за каменом вјечно пати. / И, једину жељу има, / теби, мати, да се врати“.

Пјесник Сергеј Ћук пјева као што живи, односно живи као што пјева. То је ријетко доживљена поезија. Његов сензибилитет није баналан, него уистину стварно треперење душе једног пјесника који је у сукобу са залуђеним масама, бранећи живот и његов смисао. То је један достојанствени отпор безумљу, које му онемогућава да буде то што јесте – човјек и пјесник. Човјек који је спознао да је његова снага у ријечима, којима може савладати не само зло које долази од људи, него и метафизичке нужности – пролазност и смрт; пјесник који се суочава, у својим стваралачким напорима, са немоћи да све садржаје не може да изрази тако да остану, у пјесми, неизмјерно лијепи и драгоцјени, као што су били, док су ницали и сазријевали, на пољима његовог ћутања. Сергеј Ћук, и као човјек и као пјесник, ипак, никад није клонуо, што потврђује и ово његово обраћање неуморној ријечи: “Жежи речи жежи / Ватром нек сагориш / Само немој никад / престат да се бориш / / Не одмарај душу / Буди неуморна / Никад не заћути / Речи беспрекорна“ (Неуморна ријечи).

Свијет поезије Сергеја Ћука смјештен је у простор сутона, у онај тренутак у коме су, у некој чудесној равнотежи, свјетлост и мрак, кад се у пјесниковој души сукобљавају радости прошлог дана и стрепње долазеће ноћи и кад се из тог сукобљавања рађа знање: да је живот највећа вриједност и љепота, коју треба интензивно живјети сваки час, сваки трен, јер незаустављиво цури, управо – сваког часа, сваког трена. У том свијету се увијек чује једна, најчешће, тиха музика, чији тонови допиру, из свјетлости дана и мрака ноћи, онога што је било и оног што ће бити, доносећи, упорно, наду – да се, ипак, може пронаћи срећа.

Преузето из књиге „ХЕРЦЕГОВАЧКИ ВИЈЕНАЦ“,
антологије савремене српске лирике у источној Херцеговини.

Autor