Draža Petrović: Kako sam počeo da radim za CIA

Svaki Srbin misli da ga celog života proganja neka “služba”. Nema tog koji i pomišlja da krckanje telefonske veze ima veze sa zastarelim centralama. Kada krči, zna svaki, to u “službi” menjaju kasetu. Penzioneri se sastaju po parkovima, odavno naučeni da tu ima buba, ali nema “bubica”. Taj i takav Srbin čeka već decenijama da vidi personalni tajni dosije, delom da bi potkrepio svoj životni neuspeh, mada ga više kopka ko mu je radio iza leđa. Tačnije, ko je iz njegovog bliskog okruženja radio za CIA, eventualno BIA. Evo, na primer moj slučaj…

draza-cia-profimedia-0204817738

Odem pre neki dan do redakcije Nedeljnika kojom prilikom sam sreo foto-reportera Igora kako nosifotografski stativ na ramenu i čeka Lalića ispred “Madere“.

“Šta radi Lalić u ‘Maderi‘?”, pitam Igora, mada je to glupo pitanje, jer bi pametno pitanje bilo: “Zašto Lalića nema u ‘Maderi’? Da mu se nije nešto desilo?”

“Sedi sa nekim Rusima…”, odgovori Igor, koji je sa stativom na ramenu ličio na Nikoletinu Bursaća sa puškomitraljezom na mrtvoj straži.

Koliko sam shvatio situaciju, Lalić je rekao Igoru da ga čeka sastativom ispred ulaza u “Maderu“, jer je fotografski stativneobično praktična stvar za blisku borbu ako Rusi kojim slučajem pokušaju da kidnapuju Lalića u trenucima zategnutespoljnopolitičke situacije sa ruskim obaveštajnim službama.

Odem onda u obližnji haustor, presvučem se u ronilačko odelo kako nikome ne bih bio sumnjiv, i u ronilačkom odelu se sastanem sa mojim kontaktom iz CIA, kome prenesem važnu informaciju koju sam prebacio na fleš: “Lalić sedeo sa Rusima u ‘Maderi’!”

“Opet Lalić u ‘Maderi’. Pa ko to plaća?”, rekao mi je moj kontakt iz CIA.

“Rusi, garant!”, procenio sam odokativno-obaveštajno.

Uvek sam, naime, zamišljao kako izgleda pravi agent CIA u Srbiji. Čak sam nameravao da raspišem dečji likovni konkurs “Nacrtajte agenta CIA“, pa da vidimo kako to zamišljaju mališani, najnaivnije osobe među nama, te da te likovne radove uporedim sa opisima odraslih koji posvećenije od mališana veruju da su svuda oko nas agenti CIA. Jer, ko što deca veruju u Deda Mraza, pola Srbije veruje u agente CIA, koji za razliku od Deda Mraza ne ulaze kroz odžak, nego se muvaju po redakcijama, ambasadama i haustorima, što kod pojedinaca izaziva transfer blama, što mu valjda dođe kao transfer iz CIA uBIA.

Svaki Srbin, naime, misli da ga celog života proganja neka “služba”. Nema tog koji i pomišlja da krckanje telefonske veze ima veze sa zastarelim centralama. Kada krči, zna svaki, to u “službi” menjaju kasetu. Penzioneri se sastaju po parkovima, odavno naučeni da tu ima buba, ali nema “bubica”. Taj i takav Srbin, bio on aforističar iz Babušnice ili antidinastički pesnik sa planine Jelice, čeka već decenijama da vidi personalni tajni dosije, delom da bi potkrepio svoj životni neuspeh (“da me služba nije proganjala, bio bih dopisnik SANU, minimum” — zna da kaže u trenucima nadahnuća), mada ga više kopka ko mu je radio iza leđa. Tačnije, ko je iz njegovog bliskog okruženja radio za CIA, eventualno BIA.

Evo, na primer moj slučaj.

Za razliku od Ilije Čvorovića koji je opravdano smatrao da je njegov podstanar agent CIA, ja sam imao podstanara koji je mislio da sam ja agent CIA. Jednog dana, krajem devedesetih, odem da mu povećam kiriju, on se naravno, kao i svaki podstanar junački opirao mojoj ideji, te kada mu je ponestalo argumenata, saspe mi u lice sve što ga je tištalo: od pokvarenogbojlera do onih mojih tekstova po novinama koje, uzviknuo je, kao da piše — CIA!

I onda mi raskinemo saradnju, mislim, podstanar i ja, dok je moja saradnja sa CIA ostala na zavidnom nivou do današnjih dana.

Tokom cele novinarske karijere, uporno me ubeđuju da radim za CIA, da idem po instrukcije u Ameriku, a ja njih uporno ubeđujem da ne radim za CIA i ne idem po instrukcije u Ameriku, jerbo nikada u životu nisam bio u Americi.

Autor